U poslednje vreme sve se više naših ljudi odlučuje za povratak iz tuđine u Srbiju ili selidbu na istoku i jugu Francuske. I to nisu samo naši ljudi rođeni u Francuskoj već i oni koji su došli u Francusku kako bi pronašli bolji život.
Č. T. je pre šest godina odlučio da dođe u Francusku kako bi pokušao da svojoj porodici priušti lepši život. I uspeo je. Snašao se, vredno radio, pa je posle dve godine uspeo da dovede svoju suprugu J. T. sa njihovim malim sinom.
Dani su prolazili, supruga je ostala trudna, rodila se ćerka. Ipak kako je vreme prolazilo, tako su shvatili da novac ne čini sreću. Potreban je, kako kažu ali su važnije neke druge stvari. Za portal Svi Srbi u Parizu supružnici su pričali o razlozima za povratak u matičnu zemlju.
Prihodi gotovo isti
Kako je navela J. T. ideja o povratku se javila nakon sagledavanja troškova.
– Ideja se rodila kad sam uvidela da bih i u Srbiji imala iste prihode kao i u Francuskoj. Iz razloga što su kirije i dadžbine preskupe a u svojoj zemlji naravno ne plaćam kiriju i komunalije su dosta povoljnije. Tako da kad se sve to sabere i oduzme izađe na isto. S tim što sam ovde među svojima u svojoj zemlji, deca se igraju u svom velikom dvorištu imaju babe i dede samim tim je i po tom pitanju meni lakše – kaže J. T.
Prema njenim rečima, bilo je i razloga protiv povratka, ali je odluka ipak prevagnula ka Srbiji.
– Najviše me odvraćalo to da su mi ljudi pričali o deci, o školi nek završe tu školu, strana škola puno znači za njihovo bolje sutra i tako to… Što se toga tiče smatram da i naša škola dosta vredi i da budućnost i te kako može da bude blistava kad se završi fakultet u Srbiji. Lično imam primer u svojoj porodici – bez dileme kaže ona.
Motivacija za povratak je došla zbog dece.
– Najveću motivaciju dobila sam kad sam videla nezadovoljstvo u očima svoje dece. Njima je na neki način bilo uskraćeno detinjstvo. Odrastali su pod tuđim krovom bez dvorišta bez babe, dede, tetke… Morali su da se suzdržavaju, da im objašnjavam zašto ne sme da se skače, da budu bučni, da iznose igračke u dvorište, moralo je na sve da se pazi – objašnjava ova majka.
Sloboda u svakom smislu te reči
– Deca su presrećna. Napredovali su dosta. Napokon baka i deka, velika kuća, dvorište, naše komšije, svi pričaju naš jezik, nikom ne smeta graja dece, sloboda gde god da pođemo, nema ono ‘ne smemo na tu stranu ne smemo u taj kvart’, pogotovu kad se smrkne. Ne, mi ovde izlazimo i noću i na koju god stranu pođemo, idemo opušteno.
Kako objašnjava, povratak je protekao bez poteškoća i prepreka.
– Poteškoća nismo ni imali znajući da smo se vratili kući gde nam je sve više manje poznato. Dočekali su nas rodbina i prijatelji koji su bili veoma srećni što smo se vratili – navodi J. T.
Za njenu porodicu nije bilo prepreka ni kada je reč o pronalasku zaposlenja i odgovarajuće škole za decu.
– Nikakav problem naći posao u Srbiji. Moja porodica ne oskudeva baš ni u čemu, posao je normalan, plata je pristojna redovna, staž ide, socijalno osiguranje preko firme, odmori, bolovanja sve čisto, lepo bez rupa u zakonu. Deca su se brzo prilagodila i kao što rekoh mnogo im se više sviđa naš sistem i dosta su srećniji.
Kako navodi ova Srpkinja, od francuskog načina života još uvek se oporavlja.
– Odnela sam sa sobom negativnu energiju od ljudi, odnela sam ono od čega se normalan čovek pribojava. A to je ta udaljenost od ljudi. Komšija komšiju ne poznaje, nemaš sa kim kafu popiti, dušu nemaš pred kim da otvoriš. Trče posao, kuća, žurba, ceo život nema sevapa, nema da se okupimo pečemo prase, družimo se. Pa tamo kad neko slavi rođendan da nije okićeno pomislila bih da je parastos a ne slavlje. E, ja se od toga još oporavljam – bez zadrške priznaje J. T.
Svoj na svome
– Prednost je ta što su mogućnosti za sve veće jer si na svome, imaš sva prava u svojoj državi jer nisi stranac naravno. Po pitanju svega mislim i ovde šta god da se desi uvek kod kuće među svojima možeš pronaći izlaz a tu pod kirijom ili pod kreditom ne daj Bože nečega, teško da možeš da se izvučeš – dodaje.
Od cele Francuske nedostaje joj samo lepota glavnog grada i lepe uspomene rođenja ćerkice tamo.
Kako zaključuje, ne treba trpeti samo da bi se reklo da ste gastarbajteri.
– Dragi ljudi nemojte da trpite išta i da jedete konzerve da biste preživeli, da bi drugi rekli „Bravo, živiš u Parizu“. Ako imate gde i ako imate svoju kuću, svoje parče zemlje, dođite i radite u svojoj zemlji, bićete ispunjeniji, imaćete familiju, prijatelje, posao, platu i komad mira koji ništa i niko ne može da vam zameni i oduzme!
Pročitajte još:
Preuzmite našu Android aplikaciju sa Google Play Store.
